Prim dr. MILAN COLIĆ , specijalista opšte hirurgije, sa bratom prof. dr Milanom Colićem osnovao je 1989. godine ordinaciju za plastičnu, rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju , koja je 2019. godine prerasla u Bolnicu “Colić” .
Dr Milan Colić je dobitnik priznanja časopisa “Estetika” za izvanredan doprinos razvoju plastične i estetske hirurgije u Srbiji.
KAKO SMO USPELI DA OSTANEMO U VRHU SRPSKE PLASTIČNE HIRRUGIJE?
Na pitanje koje mi mnogi postavljaju – kako smo uspeli da sačuvamo i, štaviše, unapredimo poslovanje bolnice posle Miodragove smrti, odgovor je jednostavan, a davno su ga dali mnogo mudriji ljudi od mene „Nema nezamenjivih!” I zaista, nije ovo ni počelo sa mnom, niti znači da ne može bez mene, niti je počelo samo sa Miodragom, a dokazano je da može i bez njega. A ja radim na tome da sutra bolnica može da radi i bez mene. Jer, ona je rezultat jedne zajedničke vizije i energije koja se stvorila. Niti bi on ovo napravio bez mene, niti bih ja u tome uspeo bez njega. Ta sinergija koja je od početka pratila naš rad neće biti izgubljena, Miodragov sin je na specijalizaciji plastične hirurgije, moja ćerka i sin počinju ovde da rade, dakle, porodična nit započeta sa nama biće nastavljena. Osim toga, tu su i veoma iskusni stručnjaci koji su, bez obzira na to da li to hoće da priznaju, u dobroj meri rezultat naše škole. To ljudi prepoznaju, pa kada, recimo, naši doktori dođu na neki kongres često se čuje „Da, to su Colići, oni su drugačiji”. Nekada je to izrečeno zlurado, ali za mene je to kompliment, jer se trudim i radim na tome da budemo drugačiji, da budemo, kako volim da kažem, jedan korak ispred, da naši doktori, osim što su dobri hirurzi, budu i malo kulturniji, pismeniji, elokventniji… U tome se verovatno vidi i uticaj naše majke, profesorke književnosti.
Biti dobar hirurg se podrazumeva
Ako radite u hirurgiji podrazumeva se da ste dobar hirurg, jer inače ne biste mogli da radite taj posao. Međutim, hirurg danas mora da ima i mnoge druge sposobnosti da bi bio uspešan: mora da zna da stekne poverenje pacijenta, da ga na neki način zavede, da mu ne uliva lažnu nadu, da marketinški obradi i sebe i tržište, a da pri tome nikoga ne uvredi. Hirurzi ponekad imaju malo čudan mentalitet, oni misle da su svi drugi dužni da im sve obezbede i pripreme, od pacijenta do sale, a da je njihovo samo da uđu u hiruršku salu i fenomenalno obave operaciju. Ali, uraditi dobro neku operaciju je stvar koja se u hirurgiji podrazumeva, šta bi inače radili ako ni to ne mogu!? Rad u operacionoj sali samo je jedan segment hirurškog posla, možda čak ne i najvažniji.
Mi ništa ne „odrađujemo”
Bolnica „Colić” sada ima četrdesetak stalno zaposlenih, među kojima je 12 doktora od kojih su njih pet, šest specijalisti, dva sjajna anesteziologa, i ti ljudi dolaze svako jutro na posao samo zbog naših pacijenata, ne rade ceo dan po kliničkim centrima i drugim klinikama pa popodne dotrče do nas da nešto „odrade”. Često to čujemo i od pacijenata koji dođu na neku ozbiljnu operaciju, pa žele da im se usput „odradi” i nešto drugo! Međutim, u bolnici „Colić” se ništa ne odrađuje, mi smo posvećeni pacijentima 24 sata dnevno, u slučaju komplikacije ne čekamo, već se, ako treba, sastajemo u dva ili tri sata ujutru da bismo rešili problem. Eto, po tome se razlikujemo od drugih i to je najbolji odgovor na pitanje po čemu smo posebni.
Iskustvo košta
Nas prati glas da smo skupa bolnica, pa nam se desi da pacijenti kada čuju kolika je cena operacije kažu „Pa u Turskoj je to dva puta jeftinije!”. Moj odgovor je da zaista mogu u Turskoj da prođu jeftinije, pa čak i duplo, ali samo ako ih operiše hirurg početnik ili onaj sa iskustvom od tek nekoliko godina, ali ako žele da ih operiše doktor sa 35 godina iskustva koliko ih ja imam, platiće operaciju 2-3 puta skuplje nego kod nas.
Osim toga, u hirurgiji jeftinije često ispadne najskuplje, jer kada dođu komplikacije zbog loše urađene operacije onda se ne pita za cenu, već se traži onaj ko će to moći da reši.
Vremena su se promenila, konkurencija je surova, pažnja se smanjila, najčešće nemate „drugu šansu za prvi utisak”, tako da moramo da budemo veoma pošteni u svom poslu, i priznamo sebi šta znamo a šta ne. Nažalost, to se često i ne priznaje i ne vrednuje. Iako sam možda za ovu struku uradio više od bilo koga u zemlji, niko se do sada nije setio da me pozove da budem bar počasni član nekog od naših stručnih udruženja, ili da me nazove i kaže da sam nešto dobro uradio. Verovatno se to opravdava time što sam ja specijalista opšte hirurgije, ali, po zakonima ove zemlje, u vanrednim okolnostima jedino opšti hirurg ima pravo da radi sve vrste hirurških zahvata, i to ne samo iz domena plastične hirurgije veći iz neurohirurgije, oftalmologije, ginekologije… Ja znači imam pravo da radim sve, ali biram šta ću da radim, a moj prioritet je da osposobim i odškolujem kadrove iza kojih ću stajati svojim imenom i ugledom. Siguran sam da nijedna privatna bolnica nije odškolovala više kadrova od nas, trenutno imamo pet specijalizanata plastične hirurgije, otvorili smo dermatološki centar kao komparativnu delatnost koji izvrsno radi, pre desetak godina smo osnovali SURD – Udruženje za rekonstrukciju dojke, ja sam bio osnivač Jugoslovenskog udruženja za hirurško lečenje gojaznosti… Dakle, pre 25 godina sam počeo sa time. ugradili smo od tada 500-600 intragastričnih balona, a onda pročitam da se u ovom ili onom centru uvodi „nova metoda” hirurškog lečenja
gojaznosti koju mi praktikujemo duže od dve decenije!? I niko da me pozove i upita kakva su naša iskustva u vezi sa tim.
Nismo protočni bojler za kadrove
Naše zdravstvo, državno i privatno, još uvek ide na nekoliko koloseka, iako je pacijent samo jedan, i mi moramo da se ujedinimo za njegovu dobrobit i učinimo ono što je u našoj moći da mu pomognemo. Mislim da sam ja časno služio tom cilju i nastaviću to da radim, da razvijam dignitet struke, da štitim pacijente od nesavesnih lekara, ali i lekare od pacijenata. Oko toga moramo da se ujedinimo i postignemo konsenzus.
Iako imamo puno zahteva mladih lekara da dođu na specijalizaciju ili da se posle nje zaposle kod nas, mi ne želimo da funkcionišemo kao protočni bojler, iako smo svesni toga da kvantitet najčešće daje kvalitet. Ono u čemu vidim budućnost ove bolnice jesu kadrovi koji će joj se u potpunosti posvetiti i u njoj graditi svoju perspektivu. U bolnici radimo veliki broj ozbiljnih operacija i ono što mladi doktori ovde mogu da vide na drugim mestima mogu samo da sanjaju. Zahvaljujući tome, mi smo u stručnoj javnosti, ali i među pacijentima, prepoznati kao bolnica koja radi velike operacije, što nam laska ali donekle i šteti jer odbija one mnogobrojne koji bi hteli da urade filere, botoks ili neku drugu neinvazivnu intervenciju. Mnogo ljudi misli da kao velika bolnica to ne radimo, iako imamo najbolje kadrove za to, sertifikate da možemo da radimo sve te neinvazivne procedure i, štaviše, naši doktori obučavaju druge da to rade.
Deset godina radio sam kao hirurg – bez plate!
Kada smo pre 35godina Miodrag i ja otvorili privatnu praksu, osnovni motiv bio je da zaradimo ekstraprihod od koga bismo mogli da finansiramo odlaske na kongrese i stručne skupove širom sveta. Bilo je to vreme kada je odlazak na estetsku operaciju smatran sramotom, pa su nam klijenti dolazili krišom, a muževi su svoje žene ostavljali stotinak metara od naše ordinacije da ih neko ne bi video ispred vrata. Nismo tada ni sanjali kakvu ekspanziju će doživeti estetska hirurgija, da će biti moderno operisati nos ili grudi, da će hirurzi postati popularni i slavni. Ali, trebalo je izdržati sve izazove na tom putu, stalno investirati u sebe i opremu, verovati u ono što radite. I hrabro ići napred bez kalkulacija. Kao što ih ni ja nisam imao kada sam veoma rano napustio rad u državnoj službi i potpuno se posvetio privatnoj praksi. Pre toga sam volontirao četiri godine u Urgentnom centru bez dinara nadoknade, a kada sam početkom devedesetih godina prošlog veka počeo da radim kao hirurg, plata mi je bila dve, tri marke. Znači skoro deset godina bio sam hirurg koji ne zarađuje ništa. Zbog toga u bolnici „Colić nema volontiranja, svako je plaćen za svoj rad.
Moj sveti cilj – da bolnica može i bez mene
Plastična hirurgija je jedna dinamična oblast u kojoj hirurg mora da stoji iza onog što zna. Na meni je da ove mlade kadrove obučim tako da sutra, kada ja prestanem da radim, bolnica „Colić” nastavi rad kao da smo Miodrag i ja još tu. To je moj sveti cilj i radiću na tome bez obzira na sve okolnosti i prepreke koje mi stoje na putu.
Edukativni centar „COLIĆ”
Ono što planiramo u budućnosti je da u okviru bolnice napravimo jedan ozbiljan edukativni centar u kome će mladi hirurzi moći da prisustvuju velikom broju operacija, prvo da posmatraju i uče, pa da asistiraju, a onda rade samostalno pod nadzorom iskusnijih kolega. Za to bi, posle određenog vremena, dobijali sertifikate koji bi, bez obzira na to da li će ih neko zvanično priznati ili ne, bili svedočanstvo da su prošli veoma ozbiljnu obuku u ozbiljnoj instituciji. A to će pacijenti znati da vrednuju. Kao što je pacijent koji zadovoljan izađe iz naše bolnice naša najbolja reklama, tako će i za te lekare posle dve-tri godine prakse najbolja reklama biti da su to što rade naučili „kod Colića”.
Mi smo i do sada bili rasadnik mladih kadrova, doktori su dolazili i odlazili, ali sada imamo jednu dobru mladu ekipu koja je budućnost ove bolnice i na koju ću, nadam se, i ja moći da se oslonim. Ovo što radimo nije trgovina, gde je jedino moguće zaraditi veliki novac, iako nije sporno da većina nas živi bolje nego što bi živela da je u državnoj službi. Ali cena za to je mnogo više uloženog rada i odgovornosti za urađeno. O tome stalno pričam mladim hirurzima, da ih ne sme poneti slava i to što se o plastičnim hirurzima često govori kao o zvezdama, da oni nisu nimalo vredniji od jednog neurohirurga ili kardiohirurga koji kao anonimus svakodnevno operiše najteže slučajeve, da moraju da se zamisle, da im cilj ne sme biti da svoje znanje svedu na davanje injekcija filera ili botoksa i laku i brzu zaradu, jer to nije suština, ni života, ni struke koju su izabrali.
