Prof. dr Milan Filipović, specijalista plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije i redovni profesor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, je najmlađi šef katedre za hirurgiju pri ovom Univerzitetu, paralelno radi kao plastični hirurg u KBC u Gračanici, u Beogradu je konsultant u privatnoj klinici „Medic Hill”, aktivan je u radu svih stručnih udruženja čiji je član (SRBPRAS, SRBSAPS…), redovan učesnik najvećih skupova o plastičnoj i estetskoj hirurgiji u zemlji i inostranstvu. I, što je najvažnije, posle hiljada urađenih intervencija, nema iza sebe nijedan „skandal” ili „ prozivku” da je nešto uradio loše ili nestručno. Teško da se u biografiji jednog plastičnog hirurga može očekivati mnogo više od toga.
POČECI HIRURŠKE KARIJERE
– Rođen sam u Prištini 1967. godine, kao jedno od četvoro dece, u građanskoj porodici u kojoj ni otac ni majka nisu imali veze sa medicinom. Moja želja za medicinom javila se u srednjoj medicinskoj školi, kada mi je otac jednom prilikom doneo iz Beograda knjigu „Zdravstvena nega” koju je bilo teško nabaviti u Prištini. Odmah nakon što sam je dobio napisao sam na unutrašnjoj korici „Dr Milan Filipović, specijalista plastične i rekonstruktivne hirurgije”!? Zašto, to mi ni do danas nije jasno.
Kada sam završio srednju školu, ta knjiga je ostala zaboravljena u nekoj ostavi da bi se nakon desetak godina moja najbolja drugarica setila da imam tu knjigu i pitala me da je dam njenom bratu koji je bio u medicinskoj školi. Nekako sam je našao i dao joj knjigu, a ona me je posle sat vremena nazvala i pitala da li se sećam šta sam napisao na njenim koricama i šta me je na to motivisalo u tom trenutku… Ja sam tada već bio na specijalizaciji iz plastične hirurgije u Beogradu, ali nisam mogao da joj odgovorim na to pitanje, a ni dan-danas mi nije jasno kako sam došao na tu ideju. Bilo kako bilo, 1993. godine sam završio Medicinski fakultet u Prištini i nisam imao nikakvu dilemu oko toga šta ću specijalizirati – plastična hirurgija je bila prirodan izbor, baš kao što sam kao srednjoškolac zapisao na koricama one knjige.
Specijalizaciju iz plastične hirurgije, za koju su se „otimali” najbolji studenti, nije bilo nimalo lako dobiti, posebno ako ste dolazili iz provincije i bez jakih preporuka. U mom slučaju, kockice su se nekako složile same po sebi, a uloga prof. Ljubiše Baščarevića bila je presudna. Kod njega sam na završnoj godini studija polagao ortopediju i jedino ja od nas nekoliko koji smo izašli na ispit nisam bio „doktorsko”, ni „profesorsko” dete. Posle ispita, profesor je pred svima rekao da jedino meni želi da čestita na dobijenoj desetki jer sam je, kako je rekao, jedini ja zaslužio isključivo zbog svog znanja! Onda me je pozvao na stranu i pitao koliko još ispita imam do kraja, i kada sam mu rekao da mi je ostalo četiri, pet ispita, rekao mi da ako me zanima hirurgija dođem kod njega nakon što položim ispit iz sudske medicine. To sam i učinio, i on mi je tom prilikom rekao da ako želim da radim već sutra mogu da dođem na posao. Tako je i bilo, sutradan me je on primio i odveo na odeljenje abdominalne hirurgije, gde me je predstavio kao novog kolegu i budućeg plastičnog hirurga!
Najmlađi šef katedre za hirurgiju koja pri Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici koja postoji od 1974. godine.
Povodom obeležavanja 55 godina postojanja Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, dekanica fakulteta prof.dr Tatjana Novaković predala je prof. Filipoviću zahvalnicu za istaknute rezultate i dugogodišnji uspešan rad u nastavi.
Tako je započela moja profesionalna karijera. Posle godinu dana stažiranja dobio sam specijalizaciju iz plastične hirurgije (1994) u Klinici za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju Medicinskog fakulteta u Beogradu. U toj klinici, u Zvečanskoj ulici, proveo sam narednih 16 godina (do 2010), slobodno mogu reći mojih 16 najlepših godina.
U međuvremenu sam magistrirao, počeo da radim kao asistent na Medicinskom fakultetu u K. Mitrovici, doktorirao 2009, a godinu dana posle toga izabran sam za docenta. Tada sam shvatio da sam u Zvečanskoj postigao sve što se moglo i da je vreme da krenem dalje. Upravo tada dobio sam poziv iz KBC Gračanica da počnem da radim tamo jer je postojala potreba za plastičnim hirurgom. Prihvatio sam i od 2010. godine radim tamo, uporedo sa profesorskim radom na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici gde sam 2010. postao docent, 2015. godine vanredni profesor, a 2019. i najmlađi šef katedre za hirurgiju koja postoji od 1974. godine. U zvanje redovnog profesora izabran sam 2020. godine i to je posao koji i danas obavljam.
NAJLEPŠE GODINE NA KLINICI ZA OPEKOTINE U KLINICI U ZVEČANSKOJ
– Ono što sam od prvih dana specijalizacije slušao od svojih učitelja jeste da bez izvrsnog poznavanja plastične i rekonstruktivne hirurgije, bez dobrog poznavanja kako se manipuliše tkivima, nema uspešnog bavljenja estetskom hirurgijom. Ona jeste neki vrhunac plastične hirurgije, ali i dalje, hirurgija koja zahteva punu pažnju i izvrsno vladanje operativnim tehnikama. U velikom broju operativnih zahvata koje radimo prepliću se plastična i estetska hirurgija, recimo kod operacije ušiju, blefaroplastike, rinoplastike… To su bile i prve estetske operacije koje sam, uz asistenciju iskusnih specijalista, radio kao mlad specijalista. Kasnije je došao i prvi fejs-lifting, povećanje grudi i sve ostalo.
Posle pet godina rada kao specijalista plastične hirurgije, počeo sam, od 2004. godine, da radim i u privatnim klinikama („Colić”, „Adonis” i druge), jer sam bio siguran da imam dovoljno znanja i sigurnosti da krenem ozbiljnije da se bavim estetskom hirurgijom. Dosta dugo sam privatno radio u bolnici „Adonis” gde mi je dr Milomir Gačević bio velika podrška u tim prvim godinama samostalnog rada u estetskoj hirurgiji, posebno kod složenijih operacija gde sam voleo da on bude pored mene kako bih bio siguran da će sve proći kako treba.
“Profesor Miodrag Colić imao je najveći uticaj na moje usavršavanje u plastičnoj i estetskoj hirurgiji. Što se tiče akademske karijere, veliku zahvalnost dugujem prof. dr Zlati Janjić i prof. dr Zoranu Tačeviću koji su mi pomogli u stvaranju i realizaciji moje doktorske disertacije.”
Sa hirurškim učiteljima i kolegama na BAPRAS kongresu u Turskoj, 2007: prof. Miodrag Colić, prof. dr Nebojša Đuknić, dr Nataša Šulović i dr Olivera Patronjić.
Estetska hirurgija je lepa jer radimo sa zdravim pacijentima, radimo operacije koje dobro poznajemo i o kojima možemo da razgovaramo sa pacijentima, o tome šta je najbolje za njih i kako ćemo i šta raditi. Ako je pri tome hirurg dobro edukovan i požrtvovan u svom poslu, a za sebe mislim da sam upravo takav, nema mesta za bilo kakve greške ili propuste. Za sve ove godine bavljenja privatnom praksom nisam imao nijedan problematičan slučaj i to smatram svojim najvećim uspehom.
OTVARANJE KLINIKE „MEDIC HILL” SA KOLEGOM DR GORANOM GAĆEŠOM
Specijalističku ordinaciju za plastičnu i estetsku hirurgiju „Medic Hill” kolega dr Goran Gaćeša i ja otvorili smo u maju 2015. godine na prilično neobičan način. Ja sam u to vreme imao sve više posla u privatnoj praksi, što je bilo prilično naporno, s obzirom na to da sam morao da se bavim nastavničkim i hirurškim radom u Kosovskoj Mitrovici i Gračanici. Gorana sam poznavao od 2002. godine kada je došao na specijalizaciju u Zvečansku gde sam radio kao specijalista, tako da sam pratio njegov razvoj od njegovih prvih specijalističkih dana. On se te 2015. godine upravo vratio iz Kanade gde mu je sestra radila kao plastični hirurg, i kako nije uspeo da nostrifikuje svoju diplomu, trenutno je bio bez aranžmana pa sam mu jednom prilikom pomenuo mogućnost da zajedno otvorimo privatnu praksu. Odmah je prihvatio i u maju 2015. godine otvorili smo „Medic Hill“, na Banovom brdu gde inače živim što mi mnogo olakšava svakodnevno funkcionisanje.
Otvaranje „Medic Hilla” bilo je kruna moje karijere estetskog hirurga, budući da sam već imao veliko iskustvo u drugim privatnim klinikama, tako da sam bio potpuno u toku sa svom problematikom koja postoji kada je reč o njenom funkcionisanju, posebno sa aspekta ispunjavanja svih uslova za obavljanje hirurške prakse. Zato u „Medic Hillu” radimo isključivo estetske operacije i manje rekonstruktivne zahvate koje mogu da se rade u lokalnoj anesteziji. Operacije koje zahtevaju totalnu anesteziju radimo u bolnicama koje su registrovane za sve vrste operativnih zahvata, a posebno lepa iskustva imamo sa radom u bolnici „Medic One”, sa kojom sarađujemo od njenih prvih dana, budući da smo iste godine počeli sa radom. I u svim drugim aspektima svog rada držimo se principa da je sigurnost pacijenata najvažnija i zbog toga ne pravimo nikakve kompromise oko toga šta, kako i gde možemo da radimo.
SVAKI PACIJENT JE PRIČA ZA SEBE, ALI PREMA SVAKOM IMAM ISTI PRISTUP
Moj pristup pacijentima, kao čoveka, humaniste i lekara, apsolutno je isti i u državnoj i u privatnoj praksi. Za mene je pacijent pre svega pacijent, bez obzira na vrstu problema koji ima ili na njegove želje kada su u pitanju estetske korekcije.
Što se tiče estetske hirurgije, u poslednji 10-15 godina dolaze nam pacijenti koji su mnogo bolje informisani nego ranije. Stvarno se vidi razlika u njihovim potrebama, željama i stavovima, i količini informacija o onome što žele, tako da konsultacije teku mnogo lakše, iako to ne znači da traju kraće. Spreman sam da ako treba provedem i po dva, tri sata u razgovoru sa pacijentom, kako bih mogao da ga pitam sve ono što ja želim da znam, ali i da njemu dam mogućnost da postavi sva pitanja koja želi i na njih dobije iscrpan odgovor. Tokom razgovora, ali i posle toga, sve do ulaska u operacionu salu.
PORODICA – NAJVEĆA PODRŠKA
Supruga Tanja i ćerka Sara su mi najveća inspiracija, od njih sam dobijao najveću i bezrezervnu podršku i nije fraza kada kažem da bez te podrške i ljubavi ne bi postigao sve ovo što sam uspeo u da postignem u profesionalnom životu.
Zahvaljujući njihovoj boljoj informisanosti. i njihove želje su u 99 odsto slučajeva realne, što ranije nije bio slučaj. Nesporazumi nastaju najčešće prilikom razmatranja veličine implantata za povećanje grudi, kada neke pacijentkinje insistiraju na veličini koja po mom mišljenju apsolutno ne odgovara, ni estetski, niti njihova koža i struktura tela to dopušta. Ali, kada im sve to objasnim, dođemo do prihvatljivog rešenja. Retki su slučajevi kada se raziđemo ili kada moram da odbijem pacijentkinju koja ne želi da odstupi od svoje želje, za koju kao lekar smatram da je nerealna, pa čak i rizična za uspeh operacije.
Pročitajte još od prof. dr Milana Filipovića:
PLASTIČNE OPERACIJE NOSA I UŠIJU
ESTETSKE OPERACIJE U LOKALNOJ ANESTEZIJI
KO JE KO U ESTETSKOJ HIRURGIJI SRBIJE: PROF. DR MILAN FILIPOVIĆ