Uz redovan hirurški rad na VMA, moj sagovornik, dr Boban Đorđević, redovni je profesor na Medicinskom fakultetu Vojnomedicinske akademije, načelnik Grupe hirurških klinika VMA („prvi hirurg Vojske Srbije”, kako često opisuju tu funkciju), prodekan za zdravstvene specijalizacije na Medicinskom fakultetu VMA, gde pripada i specijalizacija iz plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije, potpredsednik Udruženja estetskih plastičnih hirurga Srbije – SRBSAPS i glavni konsultant i hirurg u Specijalnoj bolnici „Medic One”…
Ima li nešto da sam zaboravio?
– Niste pomenuli da se istovremeno bavim naučnim radom (više od 200 objavljenih naslova), držim predavanja na stručnim skupovima, da sam član Zdravstvenog saveta Srbije za akreditaciju programa kontinuirane medicinske edukacije, da sam suprug, otac, da se trudim da ne zanemarim prijatelje…
Pa, stane li sve to u jedan dan?
– Naravno da ne, ali se trudim da ga što više rastegnem. Ostatak nadoknađujem voljom i ljubavlju prema svemu što radim.
Razgovarao: Rade Grujić
KAKO SAM UŠAO U SVET PLASTIČNE HIRURGIJE
– Kada sam 1993. godine, posle završenog Medicinskog fakulteta, želeo da upišem specijalizaciju, plastična hirurgija nije ni izbliza bila popularna kao danas. Bio sam jedan od pet svršenih studenata Univerziteta iz cele Srbije koji su te godine dobili tzv. naučnu stipendiju Ministarstva za nauku i moja želja je bila ginekologija. Radio sam kao asistent na Anatomiji Medicinskog fakulteta u Beogradu i započeo volontersku specijalizaciju iz ginekologije gde sam i sprovodio stipendiju. Od pet dodeljenih stipendija, nas dvoje smo bili lekari i tadašnji ministar za nauku i tehnologiju i ministar zdravlja naložili su direktorima KC da nas po prioritetu zaposle. Specijalizacija iz ginekologije je tada bila najpopularnija i veliki broj doktora je čekao da se zaposli. U prijateljskom razgovoru sa tadašnjim direktorom KC dr Milivojem Stamatovićem, a i po njegovom savetu, doneo sam odluku da se ne zaposlim nepopularnom prečicom u Klinici za ginekologiju, već da promenim specijalizaciju i započnem plastičnu hirurgiju.
Zaposlio sam se i specijalizirao u Klinici za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju KC Srbije. Sticajem okolnosti, tada sam upoznao neke sjajne plastične hirurge, pre svih prof. Marka Gasparotija koji je tih godina dolazio da operiše u jednoj od naših prvih privatnih klinika za plastičnu i estetsku hirurgiju, a ja, igrom sudbine, uspeo da mu asistiram pri velikom broju operacija, što je retko koji doktor imao priliku. Od njega sam naučio pravilo da prvo morate biti dobar hirurg plastičar i veoma siguran u to što radite, da biste mogli da se bavite i estetskom hirurgijom kao svojevrsnim šlagom na torti.
Specijalizaciju u Kliničkom centru sam završio 1998. godine, a godinu dana pre toga završio sam magistarske studije na Medicinskom fakultetu. Godinu dana kasnije zaposlio sam se na VMA kao lekar-specijalista, a zahvaljujući zvanju magistra nakon dve godine počeo da radim i kao asistent na predmetu plastična hirurgija. Zvanje docenta dobio sam 2007. godine, vanrednog profesora 2013, i zvanje redovnog profesora 2017. godine, kao najmlađi redovni profesor ove katedre.
To je bilo ostvarenje sna, nešto što me je ispunilo ponosom koji me ni danas ne napušta.
Sa kolegama na Klinici za plastičnu hirurgiju i opekotine VMA, 2016. godine (iz arhiva VMA)
ZNANJE JE ISKUSTVO
Kako kao hirurg i profesor objašnjavate da je VMA, uprkos krizi koja je poslednjih decenija zahvatila skoro sve pore društva, ostao redak svetionik u koji ljudi veruju, kao i u Vojsku Srbije uopšte? I da je plastična hirurgija na VMA zadržala najviši nivo, mereno svetskim standardima, što nije slučaj sa ostalim centrima plastične hirurgije koji su pre raspada Jugoslavije postojali u drugim republikama, sada nezavisnim državama?
– Najjednostavniji odgovor je da se svi koji radimo na VMA trudimo da ne izneverimo naše učitelje, da održimo nivo koji su oni postavili, sa uverenjem da ćemo i mi to moći da ostavimo pokolenjima koja će doći. To je ta fina tradicija i postulati „engleske škole” na koje je plastična hirurgija na VMA na početku postavljena, i koje su naši prethodnici i učitelji razvijali, trasirajući nam put kojim i dalje idemo.
Da pomenemo i neka konkretna imena, hirurge koji su, recimo, posebno uticali na Vaš rad i shvatanje plastične hirurgije?
– Ja se ponosim i time što imam i jednu i drugu školu plastične hirurgije – civilnu u kojoj sam završio specijalizaciju i vojnu u kojoj sam nastavio da se razvijam i sazrevam kao hirurg. Teško mi je zato da napravim razliku između ljudi koji su me uvodili i vodili kroz tu moćnu disciplinu. Ja sam karijeru hirurga započeo u vreme profesora Miodraga Karapandžića koga ne mogu da zaboravim, kao ni dr Milivoja Jeftića ili dr Božidara Stavrića, ljudske i profesionalne veličine, koji su me vodili kroz svet plastične hirurgije.
Prelaskom na VMA, kao načelnika zatičem prof. Branislava Pantelića, koji je, kao i svi drugi načelnici posle njega – prof. Života Hadžić, prof. Dobrica Jeftović, prof. Ljubomir Panajotović, prof. Marijan Novaković, zaključno sa prof. Nenadom Stepićem kao sadašnjim načelnikom – nekako išao sličnim putem. Svako od njih je tome davao svoj lični doprinos, ali je glavna linija rada, započeta sa profesorom Vinkom Arnerijem, kao utemeljivačem naše plastične hirurgije, ostala sačuvana. I danas sam, recimo, ponosan zbog činjenice da je prof. Panajotović uradio prvu replantaciju odsečenog prsta kod vojnika, u vreme kada za to nisu postojali ni približni uslovi koji postoje danas. Možete zamisliti tu sliku gde mladi specijalista dr Panajotović, uz asistenciju tada specijalizanta dr Marijana Novakovića, u toku dežurstva, radi replantaciju prsta uz pomoć mikroskopa osmišljenog za očnu hirurgiju! Operacija je uspela i to je bio veliki podstrek da mikrohirurgija na VMA nastavi snažnim koracima napred. Klinika za plastičnu hirurgiju VMA je prva počela da radi rekonstrukcije defekata mikrohirurškim režnjevima, a najviše ih je uradila za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Prve operacije urođenih anomalija, kao što su rascepi usne i nepca kod dece, rađene su u VMA, pa iako se one sada više rade u dečjim klinikama, mi i dalje osećamo ponos što su te operacije, kao i mnoge druge koje su pripale drugim disciplinama, svoje početke imale na klinici u kojoj radimo.
RAD U MEDIC ONE
Kako je estetska hirurgija ozbiljnije ušla u vaš život?
– Već sam pomenuo koliko je na to uticalo iskustvo sa profesorom Gasparotijem, tada jednim od pet najboljih estetskih hirurga na svetu. On me je pozvao kod sebe na jednomesečnu edukaciju i upućivao me je gde bih još mogao da odem i naučim ono najbolje što je estetska hirurgija tada mogla da ponudi. U Nemačkoj i Austriji sam naučio da se hirurška i medicinska pravila i postulati moraju poštovati bez izuzetka, što mi ovde na Balkanu lako zaboravljamo pa mislimo da možemo da improvizujemo, da operacije nazivamo po ovome ili onome, zaboravljajući da je u pitanju jedna ozbiljna nauka. Svojim mladim kolegama stalno govorim da hirurg plastičar nije mađioničar, da moraju da idu na edukacije gde mogu da vide kako najbolji rade, kakvim tehnikama vladaju, ali i kako uspostavljaju kontakt sa pacijentom, kako sa njim razgovaraju, jer je sve to važno kao način da se stigne do rezultata koji će pacijenta usrećiti.
Vama to prilično lako polazi sa rukom. Ili mi se tako samo čini?
– Uvek sam se trudio da radim ono što znam, a da od starijih i iskusnijih zatražim pomoć kada u nešto nisam siguran. Zbog toga sam posebno zahvalan profesoru Miodragu Coliću koji je u to vreme među prvima imao privatnu kliniku za plastičnu hirurgiju u zemlji, i koji je svojim znanjem i iskustvom uvek stajao iza mene u prvim operacijama koje sam privatno radio i bio mi najveća moguća podrška. Kao i dr Stavriću i dr Jeftiću koji su u to vreme bili zaista pravi učitelji i moji roditelji u hirurškom smislu.
HIRURG I PACIJENT
Pomenuli ste koliko Vam je značilo što ste od istinskih majstora plastične hirurgije mogli da učite i o njihovom odnosu prema pacijentima kao veoma bitnom faktoru za uspeh operacije. Koliko ste od toga uspeli da primenite u svom radu u Bolnici „Medic One”?
– Za mene je degradirajuće kada pročitam ili čujem da je prvi konsultativni pregled kod hirurga besplatan jer taj pregled je nešto izuzetno važno, gde hirurg mora da iskoristi sve svoje znanje i iskustvo da proceni da li to što pacijent želi on može da uradi. To je prilika i da procenimo koliko je pacijent realan i šta očekuje od operacije, jer mnogi od njih estetiku poistovećuju sa kozmetikom, iako je reč o ozbiljnim hirurškim operacijama koje se samo lakše podnose od onih u drugim oblastima hirurgije. Na tom pregledu moramo da upotrebimo svu moć koju imamo u znanju i hirurškoj veštini i u razumevanju pacijenta. To ne može da se uradi telefonom ili preko društvenih mreža. Pokazivanje pacijentu, na primer, slike nosa neposredno posle operacije je, da citiram našeg poznatog hirurga za nos dr Miloša Kovačevića, „isto kao kada bi vam ginekolog na ultrazvučnom pregledu rekao kako će vaš sin da bude lep sa 18 godina“! Mi ne radimo sa plastelinom, već sa živim tkivom koje je specifično kod svakog pacijenta. Zato je poznavanje kliničke anatomije, posebno „hirurgije slojeva”, o čemu prof. Marijan Novaković često govori, neminovno, jer će i sama operacija kraće da traje ako znamo šta i u kom sloju treba da radimo.
MEDIC ONE tim čine iskusni stručnjaci različitih specijalnosti. Rukovodimo se najvišim etičkim i profesionalnim pristupom u lečenju. Znanje, stručnost, iskustvo, stalno usavršavanje i sprovođenje najnovijih inovacija i hirurških tehnika u estetskoj hirurgiji i antiejdžing procedurama, omogućava nam kontinuirano postizanje uspeha i što je najvažnije, zadovoljne pacijente.
Bolnica „Medic One” već osam godina uspešno radi, čemu dajete svoj profesionalni i lični pečat. Kako biste, u najkraćem, objasnili potencijalnom pacijentu šta ona nudi i na kojim principima radi?
– Kod osnivanja bolnice, početna premisa je bila da ona mora garantovati maksimum sigurnosti za pacijente i da će to biti njen najsnažniji temelj. Zato smo posebnu pažnju posvetili operacionoj sali, nabavili smo sada jedan od najkvalitetnijih (i najskupljih) aparata za anesteziju, najsigurniju opremu za sterilizaciju, specijalne krevete za pacijente. Kupili smo respirator kakav je tada imala VMA, pa iako smo ga samo jednom upotrebili kod jednog pacijenta sa tumorom lica i vrata, on daje sigurnost našem poslu, jer ako ga nemate kada vam zatreba onda je to veliki problem. Naše operacije u estetskoj hirurgiji su ozbiljne, a pacijent je, pre svega, pacijent u pravom smislu reči.
Druga premisa koju smo postavili jeste da u bolnici mogu da rade samo doktori sa velikim iskustvom, kako hirurzi plastičari, tako i drugih specijalnosti čija je oblast povezana sa plastičnom hirurgijom, a u kojima je potreban hirurg plastičar.
NAJBOLJI SAVET PACIJENTIMA: PITAJTE, PITAJTE…
Šta biste mogli da poručite našim čitaocima koji se dvoume kako da izaberu doktora i o čemu treba da pričaju sa njim? Šta treba da ga pitaju?
– Kao što na prvom pregledu doktor postavlja pitanja pacijentu, tako i pacijent treba da pita doktora sve što ga interesuje. Osnovno je doktorova edukacija, odnosno šta ga preporučuje za operaciju koju pacijent želi: gde se edukovao, koliko dugo, koliko je takvih operacija uradio, sa kojim procentom uspešnosti (ne postoji hirurg koji nije imao neuspešne ili manje uspešne operacije). I ono najprostije pitanje: „Da je u pitanju vaša sestra i da želi ovo što ja hoću, da li biste je operisali?”.
Ja sam krenuo sa privatnom praksom u vreme kada novac nije imao ovoliki značaj kao danas. Novac ne sme biti imperativ da hirurg prihvati neku operaciju ukoliko ima i zrno sumnje da je može uraditi kako treba. Jer, ako to uradi i ne dobije rezultat kakav želi, onda se to preliva na sve nas koji radimo u plastičnoj hirurgiji. Čak i neuspeli rezultati antiejdžing procedura na kraju se svale na estetske hirurge, iako loš rezultat botoksa ili filera nije samo zbog rada doktora, već i zbog neurednog načina života, konzumiranja alkohola, cigareta, neredovnog spavanja…
Ono što je takođe bitno to je da mi na prvom pregledu moramo da procenimo kako će pacijent da doživi promenu koja će nastati posle operacije. Kod fejs-liftinga promenjena mimika se odražava i na mozak i njegove funkcije. Nekada čak i idealan rezultat može kod pacijenta probuditi negativan doživljaj samog sebe. Zato moramo da budemo i psiholog i psihijatar i da se trudimo da proniknemo u stvarni razlog zbog koga je pacijent došao. Ako ne uvidimo taj drugi razlog, osim poboljšanja izgleda, činimo najveću grešku koju kao estetski hirurzi možemo da učinimo.
U HIRURGIJI JE SAMO NEZNANJE HRABROST!
Uvek se prisetim asistentkinje kojoj sam asistirao jednu složenu rekonstrukciju i u delu operacije koji je delikatan upitao sam je da li se plaši da ga uradi, i dobio sam odgovor „Ne! ”.
Moj komentar je bio: „Odlično. Ali ja se plašim. I to od momenta kada je operacija počela! ”.
Danas se, recimo, više plašim kada radim neke antiejdžing procedure od operacija, jer ne znamo sa sigurnošću kakve sve reakcije preparati mogu da izazovu, a još manje znamo kako pacijenti poštuju sve naše preporuke. I to nije šala, jer sam imao prilike da vidim različite posledice koje izvedene procedure mogu da naprave ako se na vreme ne odreaguje. Osim toga, mi još ne znamo sa sigurnošću kakve su dugoročne posledice posle ubrizgavanja tih preparata. Ali, sve je to uhvatilo toliko maha da sa time niko ni ne pokušava da se bori.
Hirurg mora da neprestano uči, bez obzira na iskustvo. Odlasci na ugledne svetske seminare i kongrese je prilika da razmenimo iskustva sa najboljim u svetu i omogućimo svojim pacijentima najviši nivo usluge.
Sa dr Luizom Toledom, legendom svetske plastične hirurgije, na jednom od naučnih skupova u svojstvu predavača i moderatora.
