Kada je 1991. godine završio Medicinski fakultet u Beogradu, mladi doktor Milan Jovanović nije ni slutio da će u profesionalnoj karijeri ostvariti ono o čemu je još kao student medicine maštao. Danas može da kaže da je u svemu čime se bavi postigao maksimum – kao hirurg perfektno vlada svim operativnim tehnikama, vlasnik je priznatog patenta i tehnike iz oblasti plastične hirurgije, objavio je svoje naučne radove u najprestižnijim svetskim časopisima, od 2014. je vanredni, a od 2019. godine redovni profesor i šef Katedre za plastičnu, rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Dvanaest godina je bio direktor i sa uspehom vodio Kliniku za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju u Beogradu i zbog toga prof. dr Milana Jovanovića svrstavaju među najbolje plastične i estetske hirurge u Srbiji. Teško da se moglo više od ovoga.
Zamolili smo ga da evocira sećanja na svoj profesionalni put koji traje skoro tri i po decenije i koji je u najvećoj meri pratio nastanak i razvoj estetske hirurgije u Srbiji.
NIJEDAN DAN BEZ OPERACIJE
– Potičem iz stare trgovačke porodice iz Prizrena, gde sam i rođen 1965. godine. Jovanovići su, po tradiciji, svoju decu školovali za lekare ili inženjere, pa me je pola porodice nagovaralo na jednu, a pola na drugu stranu. Moja dečačka želja bila je ovo drugo, tačnije da postanem elektroinženjer, za šta sam imao i talenta jer sam već u osnovnoj školi znao da sklopim light-show, da običnu gitaru preradim u električnu… Otac mi je po profesiji bio vajar, bavio se najtežim oblikom te umetnosti – duborezom u drvetu i kamenu, pa sam kao dečak uz njega naučio da prilično dobro radim sa drvetom i kamenom vešto koristeći gleta i čekić. A u tome mi je pomogla urođena sposobnost da podjednako dobro radim i levom i desnom rukom, što će mi u budućnosti kao hirurgu dosta olakšati ovladavanje i najtežim tehnikama.
Želja da se bavim medicinom javila se negde na početku srednje škole, kada sam na slavi kod strica, ORL specijaliste, slušao desetak njegovih kolega kako pričaju gde su sve kao lekari putovali, a posebno sam bio impresioniran pričom jednog lekara Italijana, dr Matronia, o putovanju i doživljajima u Indiji. Tada sam odlučio da ću i ja biti lekar i proputovati svet.
Posle završene srednje medicinske škole u Prizrenu, upisujem Medicinski fakultet u Beogradu koji završavam 1991. godine. Tada je počeo moj profesionalni put u svetu
medicine koji će me 2009. godine dovesti do pozicije šefa Katedre za plastičnu, rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju, a deset godina kasnije i do zvanja redovnog profesora na predmetu Hirurgija za naučno nastavnu bazu Plastična, rekonstruktivna i estetska hirurgija Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
A između toga su skoro tri i po decenije upornog, marljivog i svakodnevnog rada. Uvek pod geslom „Nulla dies sine operatione” (Nijedan dan bez operacije!).
ZNANJE I RAD, PRE SVEGA
Svi koji znaju profesora Milana Jovanovića ističu da je njegova osnovna karakteristika potpuna predanostposlu kojim se bavi: bilo da je u pitanju praktični rad u sali, vođenje Klinike za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju, pedagoški rad sa studentima i specijalizantima plastične hirurgije, ili bogat naučni rad po kome je dosta rano postao prepoznatljiv i u svetskim okvirima.
– Plastična hirurgija je tokom mojih studija medicine bila želja mnogih studenata, tako da su bile male šanse da tu specijalizaciju i dobijem. Tih godina smo dosta slušali o uspesima profesora Marka Godine, plastičnog hirurga iz Ljubljane, koji je 1984. godine postigao svetski publicitet posle originalne metode transplantacije odsečene šake i postao svetski priznat stručnjak u mikrohirurgiji šake. Znali smo i za uspehe prof. dr Miodraga Karapandžića, direktora Klinike za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju u Beogradu, koji je bio svetski autoritet u oblasti rekonstrukcije defekata gornje i donje usne tehnikom lokalnih arterijskih režnjeva i čiji je rad na tu temu publikovan u British Journal of Plastic Surgery 1974. godine. Ta tehnika je nakon toga bila uvrštena u sve ugledne udžbenike plastične i rekonstruktivne hirurgije pod imenom „Karapandžićeva tehnika režnja za rekonstrukciju donje i gornje usne”.
I onda se desilo čudo! Ubrzo po završetku fakulteta, 1991. godine, dok sam se još pitao gde i kako dalje, slučajno sam saznao da Medicinski fakultet u Beogradu prima svršene studente na volonterski rad u različitim oblastima i ja sam se prijavio poslednjeg dana konkursa. Bio sam primljen i za divno čudo rasporedili su me na plastičnu hirurgiju, u Kliniku za opekotine u Zvečanskoj ulici kojom je rukovodio prof. Miodrag Karapandžić.
Sa prof. dr Miodragom Karapandžićem, učiiteljem i čovekom koji ga je uveo u svet plastične hirurgije
Suvišno je pričati o autoritetu i harizmi kojom je zračio taj stručnjak, koji se u poslu nije štedeo, pa je od svojih saradnika zahtevao to isto. Upravo me je on rasporedio na Odeljenje za opekotine i tako je započela moja profesionalna karijera u oblasti plastične hirurgije.
Na posao sam dolazio oko pola šest ujutru, pre svih, i ostajao po ceo dan. Ništa mi nije bilo teško, štaviše bila mi je čast što mogu da radim u takvoj ustanovi. To, naravno, nije ostalo neprimećeno, pa me je profesor Karapandžić sve češće pozivao da mu asistiram pri operacijama. Posle skoro dve godine volonterskog rada, dobio sam stalno zaposlenje (1993) i specijalizaciju iz plastične hirurgije. Bile su to godine kada su na kliniku svakodnevno stizali ranjenici sa ratišta u BiH i Hrvatskoj, pa sam narednih godina sa dr Karapandžićem, dr Jeftićem i dr Rončevićem skoro svakodnevno radio na zbrinjavanju najtežih slučajeva ratnih povreda.
Specijalizaciju sam završio 1998. godine i nastavio da radim na Klinici u Zvečanskoj, sledeće godine dobio zvanje asistenta, a posle toga i mesto načelnika Odeljenja za opekotine, pozicija na kojoj ću ostati narednih šest godina.
POČECI ESTETSKE HIRURGIJE U SRBIJI
– Ono što je interesantno i što mnogi ljudi ne znaju je to da su se od početka devedesetih godina prošlog veka u Klinici za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici radile i estetske operacije i to ne samo u cilju korekcije urođenih ili stečenih defekata usne, nosa ili ušiju, već i estetske operacije u pravom smislu te reči, naravno na nivou koji je tada bio moguć. Svoje prve korake u estetskoj hirurgiji napravio sam sa dr Jeftićem, koji se prvi u Srbiji time počeo baviti, kao i sa prof. Karapandžićem, a na Klinici je radio i prof. Sava Perović koji je upravo tu uradio prvu promenu pola. Princip je bio da osobe do 18 godina za estetske operacije nisu plaćale ništa, osobe od 18 do 21 godinu plaćale su 30 odsto od cene operacije, a stariji od toga punu cenu. Istine radi, nije to bila estetska hirurgija na nekom visokom nivou, jer jednostavno o tome se u Iako je početkom devedesetih godina prošlog veka već bilo nekih privatnih ordinacija („Colić”, „Galathea”, „Anlave”, Klinika „Miloš”), one su se uglavnom bavile sitnijim hirurških
zahvatima, daleko od nivoa na kome je tada bila estetska hirurgija u Brazilu ili SAD.
Dr Mića Đuričić, dr Tomas Bigz (SAD) i Prof.dr Milan Jovanovic, 2005.
Prof. dr Miodrag Colić, Prof.dr. Milan Jovanović i Prof. dr Voukidis Theodore (SAD), 2010.
O prvim ozbiljnim koracima u estetskoj hirurgiji u Srbiji može se govoriti od 1993. godine kada je otvorena privatna klinika „Avicena”, što su učinili upravo ljudi iz Klinike u Zvečanskoj: Klara Madić, medicinska sestra-instrumentarka, njen muž dr Dušan Smiljanić i dr Jelena Šukrija. Njih troje su dali otkaz u Klinici i otvorili „Avicenu”, a odmah zatim uspostavili saradnju sa klinikom „Villa Salaria” iz Rima, čiji stručni tim je predvodio prof. Marko Gasparoti, i Klinikom „Analia Franco” iz Brazila, na čijem čelu se nalazio dr Hans F. Artega (Arteaga). Dr Gasparoti ubrzo počinje da operiše u Beogradu, ali i da drži edukacije srpskim plastičnim hirurzima. Sledeća važna godina za razvoj estetske hirurgije u Srbiji je 1996, kada „Avicena”, u okviru svoje škole estetske hirurgije, dovodi u
Beograd dr Ivu Pitangija, koji je bio najbolji plastični hirurg iz Brazila i jedan od najboljih u svetu. Njegovom predavanju prisustvovao je veliki broj mladih plastičnih hirurga iz Srbije, a mnogo nas je iskoristilo tu priliku da uspostavimo kontakt, što će se veoma brzo pokazati kao izuzetno korisno. Ubrzo nakon toga, dr Gasparoti prestaje da dolazi u „Avicenu”, pa umesto njega počinje da radi dr Hans Artega iz Brazila sa kojim dobru saradnju ostvaruje dr Mića Đuričić. Prilikom odlaska u Brazil 1997. godine, dr Đuričić upoznaje dr Luisa Toleda i poziva ga da dođe u Beograd i da u Bolnici „Galathea” demonstrira neke svoje tehnike, pre svega tumescentnu liposukciju i transfer masti, što je tada bio hit u svetu.
Godine kada su u „Galatheu” dolazili najbolji hirurzi sveta da prenesu svoja znanja i tehnike kolegama iz Srbije: sa Ivom Pitangijem, 1996. i dr Luiz Toledom (u sredini), 2003. godine.
UZBUDLJIVE GODINE U “GALATHEI”
Bile su to godine kada je estetska hirurgija u Srbiji počela da hvata korak sa svetom, a „Galathea” je bila pravo mesto da se sazna i vidi sve najnovije što se u svetu radilo. Princip dr Đuričića je bio da u „Galatheu” iz Amerike ili Brazila dođu najbolji plastični i estetski hirurzi u svom domenu: najbolji za fejs-lifting, grudi, nos, liposukciju, abdominoplastiku, suspenziju i povećanje dojke, pa čak i najbolji za transplantaciju kose itd. Tako da su prof. dr Luiz Toledo, kao i drugi najbolji plastični i estetski hirurzi iz sveta bili redovni gosti u „Galathei” gde su operisali i nesebično demonstrirali svoje hirurško umeće, a mi smo im asistirali. Takođe su nam dozvoli da snimamo sve operacije koje su radili, a kasnije smo mi sa dr Đuričićem dugo o tome diskutovali i analiziralisvaki detalj pre nego što smo i sami kretali da to primenjujemo u praksi.
U bolnici „Galathea” su operisali najbolji hirurzi svetske plastične i estetske hirurgije kao što su: prof dr Paulo Becker iz Brazila, prof. dr Rodrigo Neira, Kolombija, prof. dr Matti Pakkanen, Finska, prof. dr Luiz Toledo, Brazil, prof. dr Ruy Viera, Brazil, Claudio Cardoso de Castro, Brazil, Bruce F. Connell, SAD, Bahman Guyuron, SAD, Mutaz B. Habal, SAD, Brian M. Kinney, SAD, Yann Levet, Francuska, Malcolm Paul, SAD, Daniel Baker, SAD, Bruce Connell,SAD, Daniel Marchac, Francuska, Ithamar Stocchero, Brazil, Alain Fogli, Francuska, Jack Friedlan, SAD, Oscar Ramirez, SAD, Carl Troilius, Švedska, Raul Gonzales, Brazil, Giovanni
Botti, Italija, Ruth Graf, Brazil, Joseph Hunstad, SAD, Rolf Nordstrom, Holandija, Andre Camirand, Kanada, Alberto Goldman, Brazil, Nelson Heller, Brazil, Robert Goldwyn, SAD, Nazim Cerkes, Turska, Javier de Benito Mora, Španija, Vakis Kontoes, Grčka, Bernard Conette de Saint Cyr, Francuska, i drugi.
U „Galatheu” su tih godina redovno pristizali i svi najbolji stručni časopisi iz plastične i estetske hirurgije, a, kako je to bilo vreme bez interneta, to je bila jedinstvena prilika da budemo u toku sa svim novinama iz oblasti kojom se bavimo.
U „Galatheu” su tih godina redovno pristizali i svi najbolji stručni časopisi iz plastične i estetske hirurgije, a, kako je to bilo vreme bez interneta, to je bila jedinstvena prilika da budemo u toku sa svim novinama iz oblasti kojom se bavimo.
Ja sam u svet estetske hirurgije ušao prilično smelo i prilično spremno, jer sam imao iza sebe bogato iskustvo iz rekonstruktivne hirurgije koje sam sticao uz prof. Karapandžića (posebno iz rinoplastike koju je sjajno radio) i dr Jeftića. Jer, bez dobrog poznavanja rekonstruktivne hirurgije ne može se postati dobar estetski hirurg, siguran u svoj rad i sposoban da rešava sve probleme i eventualne komplikacije. Zato veoma često svojim studentima i specijalizantima govorim da se estetska hirurgija uči na opekotinama i rekonstruktivnoj hirurgiji.
Mnoge to začudi, ali objašnjenje je jednostavno – zbrinjavanje opekotina i rekonstruktivna hirurgija zahtevaju izuzetno poznavanje tkiva, veštinu saniranja rana, znanje o mogućim infekcijama… Znači, moraju se dobro savladati najteže oblasti pre nego što se uđe u svet estetike. Ja, recimo, nikada ne bih počeo, niti smeo da radim fejs-lifting da pre toga nisam uradio nekoliko stotina operacija paralisa facialisa, za koju čak imam i svoju metodu lečenja koju je objavio najbolji časopis u svetu za plastičnu i estetsku hirurgiju „Plastic and Reconstructive Surgery” pod naslovom: Reuse of the Masseteric Nerve for Dynamic Reanimation in Facial Palsy Patients with Previously Failed One-Stage Dynamic Smile Reanimation. Plast Reconstr Surg. 2019 Dec;144(6):1123e-1125e.
NAUČNA I AKADEMSKA KARIJERA
Važite za jednog od estetskih hirurga koji je na najbolji način spojio nauku i operativnu tehniku. Naučno stepoznati kao autor mogih radova o podmlađivanju lica i vrata koje ste prezentovali na najpoznatijim stručnim skupovima u svetu, a koje su objavili najbolji časopisi iz plastične i estetske hirurgije. Takođe, u samom ste vrhu, neki smatraju da ste najbolji plastični i estetski hirurg za podmlađivanje lica i vrata, tj. fejs-lifting.
– Paralelno sa napredovanjem u tehnikama plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije, tekla je i moja naučna i akademska karijera. Magistarske studije sam završio 1995. godine i odmah nakon toga, 1996. godine, započeo sam doktorat i počeo da proučavam tehnike fejs-liftinga. Skupio sam i pročitao svu svetsku literaturu i pratio sva svetska predavanja o tome. Većina radova i predavanja bila je
bazirana isključivo na prezentovanju i objašnjenju hirurških tehnika, šta i kako treba uraditi, a manje ili nikako o tome šta se time želi postići, odnosno o mogućim rezultatima. To je u praksi značilo da kao hirurg možete sve uraditi najkorektnije što se tiče hirurške tehnike, ali šta treba dobitii kakav rezultat treba postići, o tome niko nije diskutovao.
Posebno je to bilo važno kod fejs-liftinga koji je tih godina doživljavao dramatične promene operativne tehnike, od površnog zatezanja kože do dubinske preparacije tkiva i mišića. Podstaknut time počeo sam da pratim sve što se o tome moglo saznati u stručnoj literaturi, ali i da prikupljam fotografije lica mojih pacijenata i drugih ljudi, u različitim periodima života, što je u vreme bez interneta bio prilično
mukotrpan posao. Zatim sam pomno analizirao promene koje su se mogle uočiti na licu tokom procesa starenja kod iste osobe. Zahvaljujući tome otkrio sam da postoji
mnogo više tipova starenja od onih koja su već opisana u udžbenicima i stručnoj literaturi, odnosno da nema univerzalnog modela po kome lice stari, već da svako starina drugačiji način uslovljen genetikom i načinom života. Iz toga je proizilazio zaključak da se svakom pacijentu moraprići individualno, na drugačiji način, uzimajući u obzir njegove individualne karakteristike, genetsku predispoziciju i
način života. Tek kada se sve to detaljno prouči i analizira, može se razmišljati o načinu na koji se problemi mogu rešiti, odnosno o izboru operacione tehnike. Jer, kao što ne postoji univerzalni model starenja, ne postoji ni univerzalna tehnika kojom se problemi starenja mogu ublažiti ili izbrisati.
Redosled poteza u plastičnoj hirurgiji mora biti 1) razgovor sa pacijentom
i analiza, 2) definisanje problema i 3) izbor tehnike i njena adekvatna primena u cilju rešavanja problema. I to kod bilo koje procedure, bilo da se rade uši, nos ili fejs-lifting. Danas koristim svoju modifikovanu tehniku deep plane fejs-liftinga modeliranjem svakog sloja lica i vrata, tzv. sloj po sloj, uz maksimalnu mogućnost dobijanja najboljih rezultata.
ISAPS kongres 2008.godine, Melburn, Australija: Prof. dr Miodrag Colić, Prof. dr Milan Jovanović, Prof. dr Radmilo Rončević
Prof. dr Milan Jovanović sa kolegama iz Srbije i sinom Aleksandrom na kongresu ISAPS-a u Kartegeni, Kolumbije, 2024.
MEĐUNARODNI USPESI
– Naučnom radu, kao i svemu drugom što radim, pristupam najozbiljnije što mogu, jer drugačije i ne znam. Ja se naukom bavim još od studentskih dana, prvi objavljeni rad sam imao već na drugoj godini fakulteta. Bio sam član Komiteta za naučno-istraživački rad Medicinskog fakulteta, kao student sam radio kao demonstrator na predmetu Fiziologija i pisao i prezentovao svoje stručne radove. Kada sam krenuo sa specijalizacijom, profesor Karapandžić je prepoznao taj moj talenat, bio je mentor mog magistarskog rada i davao mi punu podršku da nastavim da se bavim naukom. To sam i radio, pa sam tokom specijalizacije i posle nje objavio više
od 400 radova, što u najboljim svetskim časopisima, što na svetskim kongresima iz plastične i estetske hirurgije.
Prof. dr Milan Jovanović; Predavanje na kongresu ISAPS-a u Kartegeni, Kolumbije, 2024.
Od početka ozbiljnog bavljenja estetskom hirurgijom, favorit su mi bile operacije lica i vrata, posebno fejs-lifting. Iz tog interesovanja potekla je i tema za moju doktorsku disertaciju. Taj rad na temu starenja lica i vrata pripremao sam skoro bila prilično nepoznata tema, kod nas, ali i u svetu.
Kada sam počeo to istraživanje, u stručnoj literaturi se baratalo sa pet znakova starenja lica, a ja sam ih na kraju nabrojao oko 150, od kojih mnogi do tada nisu bili opisani u literaturi (samo na donjoj orbitalnoj regiji otkrio sam 14 tipova starenja te regije, kao i sedam tipova starenja vrata). Delovi mog doktorata kasnije su prihvaćeni za štampu i objavljeni u časopisu „Aesthetic Plastic Surgery”, koji je najbolji časopis za estetsku hirurgiju u svetu. Moj prvi ozbiljan stručni rad prezentovao sam 2001. godine na Balkanskom kongresu u Beogradu – ličnu metodu za korekciju klempavih ušiju, a koja je kasnije objavljena u najboljem časopisu za estetsku hirurgiju „Plastic and Reconstructive Surgery” pod naslovom: Personal Approach to the Correction of Prominent Ears, Plast. Reconstr Surg, 2013;131 (4): 663-664. Takođe, 2004. godine, objavljen mi je rad u najpoznatijem svetskom časopisu iz oblasti plastične hirurgije „Plastic and reconstructive surgery”, pod naslovom „Design of the Limberg flap by a specially designed ruler: A personal
approach” (Rekonstrukcija Limbergovog flapa pomoću specijalno dizajniranog lenjira) u rubrici Ideje i inovacije. Isti je doživeo najpozitivnije kritike i štampan je u više nastavaka, čak mi je lično jedan od najboljih američkih plastičnih hirurga, prof. dr Robert Goldvin, odao priznanje za taj doprinos plastičnoj hirurgiji
– Moj rad o tipovima starenja lica postao je široko poznat, jer je na osnovu saznanja do kojih sam došao bilo moguće raditi podmlađivanje lica bez narušavanja karakternih crta koje daju specifičnost svakoj ličnosti. Širok dijapazon tipova starenja koje sam otkrio omogućio je da se na pravilan način pristupi svakom pojedinačnom pacijentu i problemu koji ima: da li želi da izgleda mlađe, lepše ili da promeni crte lica koje mu se ne dopadaju. To je bila mala revolucija koju je moj rad o tipovima starenja lica uneo u pristup estetskoj hirurgiji lica.
Sledeći važan korak u mojoj karijeri bilo je predavanje o starenju lica koje sam održao na Kongresu ISAPS-a u San Francisku 2010. godine. Na veliko iznenađenje, moje predavanje bilo je prvog dana kongresa i to u udarnom terminu u 11 časova. Kongres je bio organizovan tako da su sva predavanja održavana u jednoj hali, i kada sam izašao za govornicu suočio sam se sa više od hiljadu učesnika, među kojima su bili najbolji plastični i estetski hirurzi iz celoga sveta. Siguran u svoje znanje i pun samopouzdanja, održao sam predavanje, a kada sam završio prišli su mi i čestitali mnogi hirurzi, a među njima i prof. dr Miodrag Colić i pred svima me je oduševljeno zagrlio i čestitao na fantastično održanom predavanju. Bio je to trenutak kada sam postao prepoznatljiv kao hirurg i inovator u svetskim okvirima, nakon čega počinju da me pozivaju na kongrese širom sveta, gde sklapam poznanstva i razmenjujem iskustva sa Najboljim plastičnim i estetskim hirurzima sveta.
XX kongres ISAPS-a, San Francisco, 2010: Tretnutak kada sam postao prepoznatljiv kao hirurg i inovator u svetskim okvirima.
PONOSAN SAM NA SVOJE DELO
Danas, s ponosom mogu da kažem da sam na svim poljima bavljenja plastičnom i estetskom hirurgijom postigao i više od onoga što sam kao student medicine smeo i da sanjam.
Kao naučnik, imam nekoliko stotina objavljenih stručnih radova, u najrelevantnijim i najboljim svetskim časopisima posvećenim inovacijama u plastičnoj i estetskoj hirurgiji.
Kao hirurg, autor sam nekoliko vlastitih metoda koje sam uveo u praksu, a, što se tiče praktičnog rada, ne postoji nijedna estetska operacija koju ne radim na najvišem mogućem nivou.
Kao pedagog vodim Katedru za plastičnu rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju na Medicinskom fakultetu Univerzitetau Beogradu na kojoj je trenutno 120 specijalizanata i koju, osim mene, čine dva vanredna profesora i jedan docent
čijim sam karijerama dosta doprineo.
Kao rukovodilac sam 12 godina bio direktor Klinike za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju i doveo tu ustanovu do zavidnih rezultata. I pri tome, uvek sam se trudio da ostanem dobar sa svim kolegama bez obzira na to kojoj „školi” pripadaju, da budem kooperativan u poslu, spreman da podelim znanje i informacije koje imam i pouzdan u svojim ocenama i stavovima.
Siguran sam da me tako doživljava i najveći broj kolega, ali i pacijenata. Na tome sam im duboko zahvalan, jer je to najlepše priznanje da je bilo vredno truda sve što sam radio i što još uvek radim.
Prof. dr Milan Jovanović sa sinom dr Aleksandrom Jovanovićem na kongresu ISPAS-a u Kartegeni, Kolumbija, 2024.
Otac i sin u operacionoj sali
Dr ALEKSANDAR JOVANOVIĆ
specijalizant plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije, sin prof. dr Milana Jovanovića
– Kao dečak slušao sam od očevih kolega – ako hoćeš da budeš dobar hirurg, otac treba da ti bude šuster, a majka krojačica. Budući da su mi i otac i majka lekari, nije se postavljalo pitanje kojim ću putem ja krenuti posle srednje škole – medicina je bila prirodni izbor. Osim toga, nasledio sam očev talenat tako da i ja podjednako dobro radim sa obe ruke.
Kao dečak, provodio sam dosta vremena u „Galathei” gde me je otac vodio popodne kada je majka bila zauzeta, a baba i deda nisu mogli da me čuvaju. Dok je tata bio u sali, ja sam čekao u holu bolnice i pričao sa osobljem. Dr Mića Đuričić se često šalio sa mnom, uvek bi me pitao: „Što si došao ti ovde?”, a ja sam odgovarao „Da pomognem tati”.
Kao mlad specijalizant, svakako da osećam opterećenje zbog očeve pozicije i reputacije, svestan da se od mene očekuje da u svemu budem među najboljima. Otac mi je u tome velika podrška, ali i najveći kritičar. Međutim, ja zaista uživam u svakom trenutku koji
provodim na predavanjima ili u operacionoj sali, trudim se dasve uradim na najbolji način, kako bih, pre svega, zadovoljio kriterijume koje sam sebi postavljam, a onda i kriterijume drugih.
Teško mi je da govorim o tome koju deo plastične hirurgije posebno volim i šta preferiram, jer sam svestan da svaku od njih moram u potpunosti da savladam.
Do sada sam se usavršavao dva meseca u Brazilu, dobio sam stipendiju od Vlade Republike Kine gde sam boravio dva meseca proučavajući robotiku u hirurgiji, kao student medicine sam bio gost na Univerzitetu Acibadem u Turskoj gde sam održao predavanje o devijaciji nosnog septuma, u okviru „Evropskog projekta hirurgije perifernih nerava” čiji sam član. Boravio sam i mesec dana na usavršavanju u Hanoveru u Nemačkoj.
Možda me, malo više od drugih, fascinira hirurgija lica, verovatno zbog toga što je otac dosta posvećen tim tehnikama. Znam da je to i najteža tehnika za rad, jer „lice ne prašta”, tako da je svaka greška na njemu nedopustiva i ne može da se sakrije.
Ja sam već i pre studija medicine išao sa ocem na kongrese širom sveta, to činimo i danas, tako da sam već dosta upućen u sve što se u svetu dešava, kada su u
pitanju inovacije u plastičnoj i estetskoj hirurgiji.