Predstavljamo najbolje plastične hirurge Srbije

PROF. DR NENAD STEPIĆ

NAČELNIK KLINIKE ZA PLASTIČNU HIRUGIJU I OPEKOTINE VMA  I PREDSEDNIK SRBPRAS-A

Dečačka želja prof. dr Nenada Stepića bila je da bude – automehaničar. Kada je dečak odrastao, a želje se uozbiljile, planirao je da studira mašinstvo, ali opet nešto u vezi sa automehanikom. I onda je, naravno, završio u medicini gde su mu već bili brat, majka i otac.
„Teško sam mogao pobeći od medicine, posebno od hirurgije, jer je to bilo nešto o čemu se u kući govorilo svaki dan. Ali, nisam zažalio.”
Medicina mu se zbog toga lepo odužila. Posle studija i stažiranja, upisao je specijalizaciju plastične i rekonstruktivne hirurgije, ostao da radi kao hirurg na VMA, uporedo gurao hiruršku i nastavničku karijeru. Rezultat? Postao je najmlađi načelnik Klinike za plastičnu hirurgiju i opekotine VMA i redovni profesor na predmetu plastična hirurgija, sa činom pukovnika Vojske Srbije.

Razgovarao: Rade Grujić

Sa profesorom Stepićem razgovaramo u njegovom kabinetu u zgradi VMA, koja je i dalje jedno od najimpresivnijih zdanja po kome je Beograd prepoznatljiv. Na zidu, iza njegovog radnog stola, uramljeni portreti njegovih prethodnika – od dr Vinka Arnerija, osnivača plastične hirurgije na VMA (1946. godine) do prof. dr Marijana Novakovića, kolege i prijatelja od koga je preuzeo načelničku dužnost.
– Kada sam 1993. godine završio studije medicine, skoro tri godine sam volontirao kao stažista na VMA u cilju dobijanja specijalizacije iz plastične hirurgije. Od početka studija nameravao sam da se ozbiljno bavim rekonstruktivnom hirurgijom i to upravo na VMA. Prvi razlog za to je što sam u toj kući takoreći odrastao, tu je radio moj otac, prof. dr Vladislav Stepić, dugogodišnji načelnik kardijalne i grudne hirurgije i načelnik hirurške grupe klinika VMA. S druge strane, klinika za plastičnu hirurgiju VMA bila je u to vreme jedna od najrespektabilnijih u svetu, imala je, da pomenemo samo taj podatak, najveći broj urađenih operacija rascepa usne i nepca u Evropi. A kako sam sebi postavio kao imperativ da od početka krenem sa učenjem najkomplikovanijih zahvata iz domena plastične i rekonstruktivne hirurgije, izbor nije bio težak.

OD SPECIJALIZANTA DO NAČELNIKA KLINIKE

Za načelnika Klinike postavljen je 2011. godine, sa 45 godina, kao najmlađi načelnik u njenoj istoriji, sa izuzetkom dr Vinka Arnerija, njenog osnivača. Danas, nakon 12 godina koliko je već na tom mestu, postao je, posle dr Arnerija, i najdugovečniji načelnik ove klinike.
Profesore, da li Vam je ponekad neudobno na toj stolici znajući da Vas posmatraju velikani srpske (i jugoslovenske) plastične hirurgije?
– Po prirodi nisam karijerista i sebe uopšte nisam video na ovom mestu. Ali kada se desilo, to je za mene bila velika čast i u prvi mah razlog za ushićenje. Pa ja sam sada ravan svojim učiteljima! Međutim, odmah sam rekao sebi:  Sada će svi kojima nešto treba ili imaju neki problem dolaziti kod tebe za savet i rešenje, baš kao što si i ti išao kod svojih načelnika. Da li si spreman na to? Jer, sistem rada na VMA je da kad god imate neki problem, u hirurškoj sali ili van nje, uvek i prvo zovete načelnika i problem je rešen. Zbog takvog sistema, rad u VMA je lep i lak i daje mogućnost da
se puno nauči. Sada je, međutim, ta obaveza bila na meni, ja sam bio taj koji mora da pomaže drugima! Tada sam shvatio kolika je odgovornost koju ta funkcija nosi.
U tom trenutku, u Klinici je bilo i starijih i iskusnijih hirurga od njega, kod nekih od njih je čak učio hirurgiju na početku svoje karijere. To je značilo da pored sebe ima i supervizore i učitelje pred kojima nije smeo da se obruka.

– Znao sam da sam sposoban da radim taj posao, i zato ga nisam prihvatio kao zadatak koji moram da obavim, već kao priliku da se odužim svima koji su mi  pomogli da kao hirurg dostignem nivo koji je neophodan da bi se obavljala ova dužnost. Pre svega, osećao sam obavezu prema prof.  dr Branislavu Panteliću, načelniku Klinike u vreme kada sam počeo da radim kao hirurg na VMA (1998), izuzetnom hirurgu i rukovodiocu. Koji je, istina, bio ’strah i trepet’ za celu moju generaciju koja je tada počinjala, ali i čovek od koga smo naučili da je Klinika uvek na prvom mestu i da svi koji u njoj rade, pa i on kao njen rukovodilac, svoj stručni
profesionalni uspeh moraju da podvedu pod uspeh Klinike. Zato se nikada nismo ponašali kao slobodni strelci, svaki stručni rad koji smo želeli da pošaljemo na neki kongres bio je pre toga razmatran na kolegijumu Klinike kako bi svako dao doprinos da on bude što bolji. Jer, na tim skupovima mi nismo prezentovali sebe, već VMA i našu klinku. Posle godina takvog rada shvatite i to da iza svega što ste naučili, od prvih dana volontiranja, preko specijalizacije i specijalističkog rada, stoji VMA i da zbog toga to i nije bilo toliko teško.

_____________________________________________

„Ja sam na VMA takoreći odrastao, tu je moj otac radio, i bilo mi je lako da odlučim gde ću se baviti hirurgijom”

_____________________________________________

KAKO JE PLASTIČNA HIRURGIJA NA VMA ZADRŽALA VRHUNSKI NIVO?
Klinika za plastičnu hirurgiju VMA, pa i VMA kao celina, jedna je od retkih institucija koje su, po mnogim ocenama, uspele da sačuvaju poziciju i ugled koji su imale pre turbulentnih događaja koji su rezultirali ratom na prostorima bivše Jugoslavije i u godinama krize koja je zahvatila sve pore života. Tako nešto nije uspelo sličnim centrima koji su postojali u glavnim gradovima tadašnjih republika. Kako je u tome uspela?
– Prvi razlog je svakako taj što je plastična hirurgija u posleratnoj Jugoslaviji osnovana na VMA i što je iz nje izašla većina kadrova koji su kasnije osnivali nove centre u Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani. Ti centri su se, zahvaljujući takvim kadrovima, razvijali veoma brzo, ali su uvek bili manje ili više naslonjeni na VMA. Pomenimo samo ’sarajevsku školu’ plastične hirurgije koja je iznedrila dr Milomira Ninkovića, jedno od najvećih imena svetske rekonstruktivne i mikrohirurgije,  hirurga koji je prvi u svetu uradio transplantaciju podlaktice. Sa raspadom zemlje došlo je do kidanja tih veza i osipanja kadrova, posebno iz Sarajeva, što je kao rezultat imalo nestanak sa mape ozbiljnih plastično-hirurških centara.
Kako smo mi uspeli da opstanemo i sve vreme održimo visok nivo rada, za mnoge je bilo i ostalo misterija. Uprkos ratu, sankcijama i krizi, na početku rata u bivšoj Jugoslaviji, u našoj klinici je urađena jedinstvena operacija u svetu – primena mikrovaskularnog režnja kod ratne rane, što je bio dokaz ogromnog fundusa znanja koji se u Klinici decenijama akumulirao i koga nije moguće lako potrošiti.
Zahvaljujući tome, ali i angažovanju svih koji su na njoj radili, Klinika za plastičnu hirurgiju i opekotine VMA ostala je vodeća ustanova u ovom delu Evrope i daje izvanredan kadar koji pre ili kasnije biva prepoznat svuda u svetu. Time nastavljamo tradiciju ove ustanove, postavljene od profesora Vinka Arnerija, njenog osnivača i prvog načelnika, koji je i sam imao dve originalne hirurške metode koje su ušle u
sve svetske udžbenike rekonstruktivne hirurgije.

Stručni kongresi prilika za druženje i razmenu iskustava:  Sa dr LuiS S. Toledom (levo) i dr Tom Bigsom (desno)

Vernost klinici je jedna od njenih prepoznatljivih vrednosti, tako da su joj mnogi hirurzi ostali verni, uprkoS velikim izazovima koje je doneo procvat estetske hirurgije. Kako to objašnjavate?
– Pripadam generaciji koja je, za razliku od sadašnjih, stasavala uz rekonstruktivnu hirurgiju. I dan-danas se sećam rečenice koju je 1996. godine izgovorio svetski poznat plastični hirurg Magdi Sad iz Velike Britanije, iz čijih smo knjiga učili plastičnu hirurgiju i koji je došao u Beograd na molbu dr Branka Grive, jednog od najvećih plastičnih hirurga koga smo imali: „Samo dobar rekonstruktivni hirurg može biti dobar estetski hirurg. Ukoliko svoju profesionalnu karijeru bazirate samo na estetskoj hirurgiji, nećete biti uspešni”. To se pokazalo kao tačno, najbolji estetski hirurzi u svetu su oni koji su se pre toga dokazali u rekonstruktivnoj hirurgiji. I zato me posebno raduje što većina specijalizanata na našoj klinici želi da ostane na VMA i da se bavi rekonstruktivnom hirurgijom, bez obzira na ogromne izazove estetske hirurgije – više novca, medijske pažnje i popularnosti.

 KLINIKA „HEALTH DESIGN”: AKO SIN POŽELI DA NASTAVI MOJIM PUTEM

Poput većine svojih kolega, i ja sam godinama posle završetka posla na VMA privatno operisao u nekoliko klinika, da bih 2020.godine osnovao vlastiti centar
„Healt Design”, kao jednodnevnu bolnicu za estetsku  hirurgiju i antiejdžing procedure.
To sam učinimo i zbog činjenice da mi sin studira medicinu i da će možda poželeti da se bavi ovim čime se i ja bavim. Kao i da pacijentima pružim sve ono što sam
video da nije dobro u klinikama gde sam operisao. Mislim da sam u tome uspeo i da sam malom kolektivu „Health Design” uspeo da prenesem osnovnu stvar koju sam na VMA naučio – da smo mi tu zbog pacijenata, da su oni uvek na prvom mestu, da to nisu obavezne operacije i da se moramo ponašati i raditi tako da svako od njih izađe nasmejan i zadovoljan. Jer samo u tom slučaju i mi ćemo biti zadovoljni.