Prof. dr Marijan Novaković nesumnjivo zauzima jedno od vodećih mesta u plastičnoj hirurgiji Srbije, kako rekonstruktivnoj, tako i estetskoj. Neodvojivo povezan sa Klinikom za plastičnu hirurgiju i opekotine na VMA na kojoj je proveo čitav radni vek, od lekara do načelnika VMA, dao je veliki doprinos unapređenju naše plastične hirurgije, kako svojim hirurškim radom, tako i edukovanjem nekoliko generacija plastičnih hirurga kojima je predavao sve do prestanka aktivne vojne službe 2014. godine.
Vojna karijera dr Novakovića krenula je odmah posle završetka osnovne škole u rodnom Vučitrnu, upisom u Vojnu gimnaziju „Bratstvo i jedinstvo“ u Beogradu. Nakon toga je kao vojni stipendista upisao Medicinski fakultet u Beogradu i tokom studija se dvoumio između nekoliko specijalizacija, ali plastična hirurgija nije bila jedna od njih. Kaže da ga je posebno privlačila ginekologija kao jedna sveobuhvatna i složena oblast koja u sebi ima i dijagnostiku, akušerstvo, hirurgiju, ultrazvuk, ali ta oblast na VMA nije bila toliko sveobuhvatna, tako da je jedno vreme razmišljao o urologiji. Ipak, na nagovor porodične prijateljice otišao je razgovor kod profesora Branislava Pantelića, sa Klinike za plastičnu i hirurgiju i opekotine VMA, u tom razgovoru ostavio dobar utisak i 1984. godine bio je primljen na specijalizaciju.
-Bile su to godine kada su profesor Pantelić i primarijus dr Branko Griva bili neusumnjivi autoriteti po pitanju plastične hirurgije na VMA, s tim što je prof. Pantelić više radio hirugiju šake, anomalije i rascepe usne, dok je dr Griva, osim rekonstruktivne, veoma dobro radio i estetske operacije. Bio je pravi virtouz u svom poslu, stučnjak koji je doprineo da tu oblast još više zavolim.
“Vojska je bila moj prvi i jedini životni izbor, u njoj sam od poručnika stigao do čina brigadnog generala, od odeljenskog lekara do načelnika Vojno-medicinske akademije, od asistenta do redovnog profesora. U njoj sam postao i doktor i učitelj, profesije oko koji sam se kao dečak dvoumio.”
BILA JE SREĆA UČITI PLASTIČNU HIRURGIJU NA VMA
– Mi smo tada na VMA imali mogućnost koja je retko gde u svetu postojala, da i u toku specijalizacije kao i posle nje, na jednom mestu imamo sve oblasti plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije – gledali smo svakodnevno opercije urođenih anomalija, tumora, defekata, opekotina, hirurgiju šake, urogenitalnog trakta, dečije anomalije itd, tako da nismo imali potrebu nigde da idemo da bi to naučili. Ja sam bio jedna od poslednjih generacija na VMA koja je imala tu privilegiju, jer se kasnije to počelo malo razvodnjavati, posebno kada su druge oblasti hirurgije počele da preuzimaju ono što je do tada rađeno ekskluzivno na VMA, posebno hirurgija dečijih anomalija koju su preuzeli dečiji hirurzi.
Prednosti rada na VMA su posebno došle do izražaja tokom 80-tih kada je počeo intezivni razvoj rekonstruktivne mikrohirugije, posebno prenos slobodnih mikrorežnjeva, recimo sa leđa na pokolenicu, podlakticu, poglavinu, gde god je trebalo. Priliku da sve to radimo punim intezitetom dobili smo, na žalost, tokom devedesetih, kada smo se uverili u istinitost Hipokratove tvrdnje je rat „pravi učitelj hirurgije“. Zahvaljujući dobrom vladanju tim tehnikama mogli smo da radimo i najsloženije operacije, gde je mikrohirurgija dokazala sve svoje prednosti.
Imao sam sreću da moj mentor bude primarijus dr Branko Griva, što je bila i prilika da od njega još više naučim o rekonstruktivnoj i estetskoj hirurgiji. Ali, i on je bio zadovoljan sa mnom i često je tražio da mu baš ja asistiram pri operacijama. Ono što je na mene tada ostavilo najveći utisak bio je njegov individualni pristup svakoj operaciji i svakom pacijentu. A u plastičnoj hirurgiji to je važno zbog činjenice što kod najvećeg broja operacija postoji nekoliko načina na koji možete da ih uradite, pa je na hirurgu da izabere onu za koju misli da će dati najbolji rezultat ili da je
najbezbednija.
Te godine specijalizacije ostaće upamćene kao vreme kada bukvalno nismo izlazili iz operativne sale, od ujutru do duboko u noć, glavni hirurzi su se smenjivali u salama, a mi nastojali da što više toga vidimo i naučimo. Tako da nas je ponekad prof. Pantelić, koji je inače bio izuzetno strog šef, terao da izađemo sa VMA, da budemo sa porodicom, da se odmorimo…
Organizacija rada na VMA bila ja takva da smo kao mladi hirurzi u svakom trenutku mogli da zatražimo pomoć starijih kolega, uključujući i načelnika klinike i znali smo da će oni priskočiti da pomognu ako bilo šta krene kako ne treba. Ja sam na sreću kao mlad hirurg na VMA imao samo dva slučaja kada sam tokom operacije morao da zatražim pomoć prilikom operacije i oba puta je već posle par minuta neko
od iskusnijih kolega došao u salu da mi pomogne.
Prednosti rada na VMA su posebno došle do izražaja tokom 80-tih kada je počeo intezivni razvoj rekonstruktivne mikrohirugije, posebno prenos slobodnih mikrorežnjeva, recimo sa leđa na pokolenicu, podlakticu, poglavinu, gde god je trebalo. Priliku da sve to radimo punim intezitetom dobili smo, na žalost, tokom devedesetih, kada smo se uverili u istinitost Hipokratove tvrdnje je rat „pravi učitelj hirurgije“. Zahvaljujući dobrom vladanju tim tehnikama mogli smo da radimo i najsloženije operacije, gde je mikrohirurgija dokazala sve svoje prednosti.
ESTETSKA HIRUGIJA NA VMA
– Zabluda je da se tokom osamdesetih i devedestih na VMA nisu rađene estetske operacije ili da su se radile sporadično. Ja sam sve estetske operacije koje postoje prvo video upravo na VMA: povećanje, smanjivanje i podizanje grudi, fejs-lifting, blefaroplastiku, abdominoplastiku, estetske operacije nosa. A posebno operacije klempavih ušiju s obzirom da je ta operacija za vojna lica bila besplatna i kao takva prava prilika da reše problem i još dobiju nedelju-dve odsustva. Bilo je dana kada sam u okviru dnevne bolnice radio dve, pa i tri ove intervencije. Ostale estetske interevencije su se plaćale, a nedeljno su se radile minimum 3-4, uglavnom od strane prof. Pantelića, dr Grive ili dr Dragoslava Božinovića.
Posebno bih želeo da naglasim da je estetska hirurgija samo jedno poglavlje plastične hirurgije, kojom se svuda u svetu hirurzi počnu baviti tek nakon što dobro savladaju sve tehnike rekonstruktivne hirurgije, posebno transplantaciju kože, hrskavičavog i koštanog tkiva.
Neke od tih rekonstruktivnih tehnika primenjuju se i za čista estetska poboljšanja, mi smo, recimo, transplantaciju masnog tkiva u cilju nadomeštanja određenih defekata radili i pre nego što se ona popularno počela nazivati liposkulptura.
Međutim, dok su se rekonstruktivne operacije operacije radile u slučajevima kada su za to postojale prave indikacije, kod estetskih je važilo da se mogu raditi i u slučaju tzv. proširene indikacije, recimo kada postoji blagi deformitet nosa koji može ali i ne mora da se koriguje, ali je reč o osobi koja je glumica, pevačica ili radi na televiziji. Sećam se da mi je kao mladom hirurgu došla pacijentkinja koja je bila na početku glumačke karijere (kasnije veoma uspešne) koja je predivno izgledala osim što je imala izuzetno male grudi i koja je neposredno pre dolaska na napustila snima-
nje filma jer je odbila da obnaži dekolte. Posle operacije, prilikom prve kontrole, ispričala mi je to neprijatno iskustvo i rekla da bi već posle upisa na Akedemiju došla da poveća grudi da je znala kako se divan rezultat može dobiti i da to nije ni približno bolno koliko je mislila.
AKADEMSKA KARIJERA
Prof. Marijan Novaković je autor više od 300 stručnih rado-žva, poglavlja u knjigama i knjiga iz oblasti rekonstruktivne i estetske hirurgije. Aktivno je učestvovao i veoma uspešno predstavljao našu plastičnu i estetsku hirurgiju na mnogobrojnim stručnim i naučnim skupovima i kongresima širom sveta i održao više zapaženih plenarnih predavanja i predavanja po pozivu. Ipak, prvo predavanje i prva priznanja su ono što se posebno pamti.
– Prvi stručni rad u vidu usmene prezentacije imao sam još kao specijalizant 1987. godine i to na inicijativu prof. Pantelića. S obzirom da sam već imao dvadesetak urađenih operacija spojenih prstiju, predložio mi je da to pripremim i prijavim kao usmenu prezentaciju za intersekcijski stručni skup koji je te godine organizovala Slovenija u Portorožu. Nakon toga sve je krenulo svojim tokom: postao sam asistent, odbranio doktorat i stekao zvanje docenta (1998), pa 2004. godine i vanrednog profesora, da bi 2009. godine bio izabran za redovnog profesora na predmetu Plastična hirurgija.
Doktorsku tezu sam imao iz rekonstruktivne mikrohirurgije – mikrohirurški transfer u rešavanju mekih i koštanih defekata ekstremiteta nastalih ratnim ranjavanjima. Kasnije sam svoje rezultate na tu temu prikazivao na brojnim stručnim skupovima širom sveta i dobijao sjajne ocene, ja ali i VMA kao institucija na kojoj je sve to urađeno.
Jedno od prvih međunarodnih priznanja za taj rad dobio na stručnom simpozijumu u u Atini 1998. godine koji je organizovao sjajan hirurg dr Lazaridis koji je godinama radio u Nemačkoj. Pozvao je na taj skup prof. Pantelića kome se nešto nije išlo, pa je odredio da odemo ja kao predavač, a dr Nenad Stepić i dr Stevan Martić kao učesnici. Prijavim predavanje na temu zbrinjavanja ratnih rana isključivo mikrohirurškim
putem – i to svih vrsta rana, od pete do glave! Organizatori su to primili sa dosta skepse, ali su mi ipak dodelili termin prvog dana kongresa i to u udarnom terminu. Sala je bila puna i ja krenem da izlažem slučaj po slučaj, sve sa fotografijama pre i posle. Kada sam končano priveo izlaganje kraju, dr Lazaridis ustane i zamoli publiku da aplauzom pozdravi moje predavanje uz opasku da će mu, posle brojnih slučajeva koje sam pokazao, biti neprijatno da izloži svoja tri slučaja mikrohirurškog zbrinjavanja potkolenice. To predavanje sam kasnije držao na mnogim kongresima
širom sveta, i svuda je izazivalo veliko interesovanje i dobijalo reči pohvale.
Sve ovo pričam da bih naglasio koliko je vladanje rekonstruktivnim tehnikama plastične hirurgije važno za formiranje svakog plastičnog hirurga. Zato svojim učenicima i mladim kolegama stalno podvlačim da se plastična hirurgija uči od A do Š, a ne obrnuto. Pri tome, estetska hirurgija je ono što dolazi na kraju, nakon što se uspešno savladaju sve predhodne faze. Da bi hirurg mogao da napravi lepe grudi ili kapke, mora predhodno da nauči kako se šije rana, kako se adaptiraju ivce reza, kako se zaustavlja preterano krvarenje koje bi moglo da kompromituje zarastanje rane,
gde se koji materijal za šivenje koristi, kako se pincetom hvata koža… Sve to su principi tzv. atraumatske tehnike koja je jedna od bitnih odlika plastične hirurgije. Kao profesor trudim se da ih prvo naučim tim osnovnim principima jer tek kada sve to dobro savladaju mogu mnogo lakše da rade i rekonstruktivni i estetski deo.
PRIVATNA PRAKSA
Upravo onako kako uči svoje studente i mlađe kolege, radio je u vlastitoj praksi – tek kada je do detalja savladao tehnike rekonstruktivne hirurgije mogao je sebi da dozvoli da počne da radi i sve vrste estetskih operacija. Na početku je radio kod dr Miće Đuričića u bolnici „Galathea“, u bolnici „Mens Sana“, povremeno i u bolnici „Colić“… Zatim sa jednim kolegom maksilofacijalcem otvara ordinaciju na Zvezdari
koja je bila registrovana i za operacije u opštoj anesteziji.
-Tih godina bio sam redovni posetilac skupova koji su organizovani u „Galathei“, gde su dolazili najpoznatiji svetski plastični i estetki hirurzi da drže predavanja rade operacije koje smo mogli da gledamo in vivo, da postavljamo pitanja i diskutujemoposle završetka. Imao sam čast da u nekoliko slučajeva asistiram najvećim stručnjacima svetske plastične hirurgije. Tako sam se polako pripremao za vlastitu praksu sa kojom sam krenuo otvaranjem svoje ordinacije na Novom Beogradu koja je bila registrovana samo za lokalnu anesteziju, dok sam za operacije u opštoj anesteziji iznajmljivao sale u bolnicama za koje sam bio siguran da imaju najbolje uslove, posebno najbolje anesteziologe, jer je to jedna od najbitnijih stavki svake operacije.
GRANICA IZMEĐU ESTETIKE I MEDICINE
– Da bi hirurg zaista bio vajar koji radi sa ljudskim tkivo, on mora prevenstveno da dobro poznaje sve vrste tkiva i njihove karakteristike. U nekim slučajevima on zaista mora da izvaja deo tela, recimo pola podlaktice ili potkolenice koja nedostaje, što podrazumeva da na to mesto ubaci i masno tkivo, mišić i kožu, kako bi se napravio novi oblik. Isto važi i za lipofiling, gde se korišćenjem masnog tkiva popunjavaju tzv. konturni defekti što podrazumeva dobar osećaj za estetiku. Osnovni princip koga se pridržavam u estetskoj hirurgiji je da ni po koju cenu ne poremetim normalnu anatomiju, bez obzira na proceduru koju primenjujem. To znači da se postojeći oblik tela ili lica koriguje u skladu sa onim što pacijent želi, ali bez preterivanja kojim bi narušili normalnu anatomiju, a veoma često i funkciju. Estetska korekcija ima
za cilj da ublaži ili ukloni znake starenja, ali tako da lice ili telo izgleda prirodno i osveženo, a nikako da se iz daljine vidi da je nešto rađeno. Znači, nema preterivanja, bez obzira da li će to pacijent prihvatiti ili ne. Na sreću, najveći broj njih danas to prihvata.
“Samo dobar rekonstruktivni hirurg može postati dobar estetski hirurg – vajar koji oblikuje lice ili telo, kreirajući rezultat koji se često čini kao nemoguć.”
“Plastičnu hirurgiju volim i ona me i dan-danas ispunjava 24 sata dnevno, svakog dana u godini. Bilo kada da me neko pozove i zatraži pomoć ili savet, tu sam da mu pomognem. Taj deo učiteljskog u meni
je i dalje živ, mlade kolege mi i dalje dolaze da ih uvedem ili uputim u nešto, bilo prikazivanjem neke od svojih prezentacija, bilo da im u toku operacije objasnim kako sam i zašto nešto uradio.”
KONTAKT:
Prof. dr Marijan Novaković
065/ 900 0007 011/ 668 0129
E-mail:novakovic.marijan@gmail.com
www.poliklinikanovakovic.com
ADRESA: Omladinska 13 a, Beograd