Prvi korak ka estetskoj operaciji je izbor ustanove i hirurga koji će je raditi. Ali kako potencijalni pacijent da bude siguran da je izabrao pravog doktora kako bi rešio svoj problem? Zato je prvi razgovor sa lekarom od izuzetne važnosti, prava prilika da se o njemu sazna što više. Evo što, između ostalog, pacijent mora obavezno pitati hirurga pre nego što da svoj pristanak za operaciju.
Piše: Dr Vladislav Ribnikar, spec. plastične i estetske hirurgije
KOJU SPECIJALIZACIJU JE ZAVRŠIO?
Neophodnu stručnost i znanje, kao i formalno pravo da izvršavaju operacije iz domena estetske hirurgije, imaju lekari koji su završili specijalizaciju za plastičnu, rekonstruktivnu i estetsku hirurgiju. Neke od estetskih operacija, ali samo unutar određenih regija tela, mogu da izvode i lekari drugih specijalnosti, kao na primer ORL lekari, maksilofacijalni hirurzi, urolozi i dr. Što se tiče manjih estetskih tretmana ambulatnog tipa, kao što su tretmani botoksom ili mezoterapija, njih mogu praktikovati svi oni lekari koji su završili adekvatnu obuku i koji poseduju potrebne sertifikate.
KOLIKO MU JE RADNO ISKUSTVO U OBLASTI PLASTIČNE HIRURGIJE?
Svi hirurzi koji se bave estetskom hirurgijom prošli su (ili bi morali da prođu) kroz dugogodišnji trening iz plastične i rekonstruktivne hirurgije (4-5 godina), nakon koga su pred stručnom komisijom polagali specijalistički ispit. Ovo se smatra kao neophodan i višestruko koristan preduslov za kasnije eventualno bavljenje čisto estetskom hirurgijom. Jer, svi bazični principi i postulati plastične hirurgije, način i logika
razmišljanja, poznavanje tkiva i načina kako se njima barata i kako se ona ponašaju, tehnike rada i širine mogućnosti, u estetskoj hirurgiji imaju široku primenu i dolaze do punog izražaja.
U svetu se uobičajeno smatra da je potrebno minimum pet godina intenzivnog rada u struci, dakle period dok se ne položi specijalizacija, da bi se hirurg mogao smatrati potpuno osposobljen da samostalno i kompetentno radi ove operacije i donosi odluke. Značaj i prednost velikog i dugogodišnjeg iskustva je svakako van diskusije. To je nešto što a priori uliva poverenje. Ali to nikako ne znači da i mladi lekar, sa nešto manjim iskustvom, ne može da izvede uspešnu operaciju i da ima zadovoljnog pacijenta, ukoliko je odgovoran i ima pažljiv pristup i ukoliko je posvećen svome poslu.
KOLIKO ČESTO RADI TAKVE OPERACIJE I DA LI POSTOJI NEKA OBLAST IZ ESTETSKE HIRURGIJE KOJOM SE NAJVIŠE BAVI I KOJU JE POSEBNO USAVRŠIO?
Generalno se smatra da lekar jednu određenu operaciju (na primer operaciju nosa) mora da uradi minimum pet puta mesečno kako bi se mogao nazvati stručnjakom za tu operaciju. Ukoliko ih ima i više, tim bolje, i za doktora, i za pacijenta! U praksi, pacijent će se najlakše uveriti da lekar mnogo radi i zna o konkretnoj operaciji ako mu se prikaže opsežna fotodokumentacija u kojoj on može videti na stotine različitih primera i time steći nekakav svoj utisak o prethodnom radu pomenutog doktora.
Još bolje je, naravno, ako pacijent lično poznaje jednu ili više osoba koje su se kod dotičnog hirurga već operisale i gde je u prilici da rezultate može i uživo da vidi.
DA LI LEKAR RASPOLAŽE SA FOTODOKUMENTACIJOM SVOJIH SLUČAJEVA PRE I POSLE?
Da ne bi bilo nedoumica, fotodokumentacija je nešto što jednostavno mora da ima svaki estetski hirurg. Njena funkcija nije, i ne bi smela da bude, da se hirurg pravi važan pred pacijentom i prikazuje mu sve do jednog svoje savršene i idealne rezultate. Ona ne treba da bude reprezentativna, već realna. Ne reklama, već minuli rad. Ona je, takođe, i pravni dokument, i mnogim je doktorima pomogla de izbegnu neprijatnosti i tužbe, jer pacijenti neretko zaborave kako su izgledali pre operacije, pa su ove slike veoma korisne da se na to podsete ako je potrebno.
Fotografije su, takođe, korisne prilikom planiranja operacije, za kasniju evaluaciju rezultata, kao i za edukaciju mladih doktora. Slike koje lekar i pacijent gledaju zajedno, koje proučavaju i komentarišu, mogu pomoći lekaru da bolje upozna i shvati estetske kriterijume i zahteve pacijenta, da vidi šta mu se dopada, a šta ne. Sa druge strane, one pacijentu omogućavaju da vidi različite slučajeve, različite mogućnosti, šta se sve može napraviti i postići, ali takođe i šta se ne može. Smatram da je korisno pokazati pacijentu i poneku sliku na kojoj se vidi kako izgleda moguća komplikacija, ožiljak, ili pak rezultat koji nije idealan.
DA LI ĆE OPERACIJU RADITI LIČNO ON ILI NEKO DRUGI (SARADNICI)?
U principu, logično je i etički ispravno da onaj doktor koji sa pacijentom dogovara operaciju i obavlja pregled, tu operaciju i izvede, osim ako nije drugačije dogovoreno, o čemu pacijent mora da bude informisan. Pacijent se, pre svega, vezuje za onog doktora sa kojim je obavio pregled i dogovor i sa kojim je uspostavio odnos međusobnog razumevanja i poverenja, tako da je i normalno da očekuje da ga dotični doktor i operiše, a takođe i odgovara za rezultat. U praksi, međutim, svaka operacija je timski rad u kome učestvuju anesteziolog, anestetičar, instrumentarka, sestra, bolničari i, naravno, jedan ili više hirurga sa svojim asistentima. Oni se dogovaraju ko će šta raditi, ali pacijent ima pravo da o tome bude obavešten. Kako god, onaj doktor koji je napravio prvobitni dogovor sa pacijentom, čak i ako je angažovao nekog drugog da obavi operaciju, mora pred pacijentom da preuzme punu odgovornost za njen rezultat.